Kantonalni  sud  u  Sarajevu prošle je sedmice odlučio da nema više razloga  za  pritvor  Edina  i  Amara  Arslanagića, Šefika Handžića i Hasana Šepe. Još je ranije isti Sud pustio, pa pritvorio i opet pustio Aidu Selvić, dok su Jasmin  Šepo,  Samir  Telibčirević  i Izet  Arslanagić  slobodni  od otvaranja  istrage.  Bojan  Kebe,  također dio  ove  družine,  nikada  nije ni uhapšen, za njim je u međuvremenu raspisana  međunarodna tjeralica.  Sarajevsko  Kantonalno tužiteljstvo - sjećamo se - stislo je zube i odvažilo se da stavi soli na rep jednoj od uistinu dobro  organiziranih  udruga na ovim  našim  prostorima:  malu, odabranu ekipu, na čelu sa vjerovatno  najbogatijim  penzionerom u BiH kome će tužiteljski dvojac  Sead  Kreštalica  i  Sanin  Bogunić  pokušati  dokazati da  je bio alfa i omega ove kriminalne skupine, sumnjiči da su kao uposlenici  firmi  Bosnalijek  d.d.  Sarajevo,  Brštanica d.o.o.  Sarajevo  i Carpe  Diem  Sarajevo  deset  godina  istrajava li  u  krivičnim  djelima: organizirani  kriminal,  porezna utaja,  krivotvorenje  službene  isprave  i  sklapanje  štetnih  ugovora,  te  tako  protuzakonitim pribavljanjem  imovinske  koristi  oštetili  kompaniju  Bosnalijek  za  više desetina  miliona  KM.

Ovako pobrojano, to i ne zvuči tako strašno: čudna mi čuda u zemlji u  kojoj  su  organizirani kriminal  i  korupcija  životni  stil odabranih! Pa zar nije upravo Amar  Arslanagić,  samo  koju  godinu  ranije,  hvaljen i slavljen  kao modna ikona  domaćeg  jet  seta?
Sjećamo se  njegovog  Louis  Vuitton  assesoara,  ljubavi  spram  brzih porschea koje je sakupljao k'o djeca  sličice  Zmajeva  pred Svjetsko  fudbalsko  prvenstvo  u Brazilu,  sjećamo  se,  naravno,  i  veleljepnih  vila  Arslanagića  što  u  Sarajevu, što u SAD-u, sjeća mo se, uostalom, i kako je taj veliki mag i  otac  porodice  Edin  Arslanagić zaustavio  ambiciju  američkog Alvogena  da  kupi  dionice  Bosnalijeka:  priča  dovoljno  nevjerovatna da bi bila primjenjiva samo u našim  odomaćenim  krugovima odvijala  se  u  kancelariji  tadašnjeg lidera  SDA  Sulejmana  Tihića  kojem  je  Alvogenov  direktor  -  pojačan  tadašnjim  visokim  dužnosnikom  Ambasade  SAD-a  u  Sarajevu  -  skrušeno  pokušao  objasniti da  Alvogen  naprosto  nema  zakonskih  mogućnosti  da  ispuni  želje  Arslanagića  i  na njihov  račun uplati  tri  miliona  eura?!  Alvogen je  tada  Arslanagić  optuživao kako  je  mala  kompanija. 
 U  međuvremenu  je  mali  Alvogen  prodat  za  dvije  milijarde  dolara,  a  veliki  Arslanagići  nastavili  da  ganjaju  milijarde  vlastite  imovine:  tužitelji su, samo prije koji dan, na ročištu  za  produženje  pritvora skrenuli  pažnju  na  neažurnost Kantonalnog  suda  u  Sarajevu kojem je,  iako je dobio uredan zahtjev za  blokiranje  računa,  trebalo  dovoljno  vremena  da  ga prihvati da je naš jetseter Amar uspio s jednog od njih podići 220.000 maraka. Tim je novcem platio  onu  godinu  zatvora  na  koju je osuđen, jer slučaj Bosnalijek je  bivša  glavna  kantonalna  tužiteljica  čuvala  rasparčan. 
Dalida  Burzić,  ona  hrabra  žena  koja  jednako vjeruje  da  tužiteljski posao  nije  rezerviran za  dilere,  ubice  i  kradljivce  vreće drva, već da su procesi razotkrivanja  kriminala  i  korupcije  također sastavni, da ne kažem i najvažniji dio ovog posla, javno je rekla da će predmete oko Bosnalijeka objediniti.  Glavna  kantonalna  tužiteljica  ima  i  rezultate: akcija Buyer pokazala je da je Tužiteljstvo KS-a spremno da se uhvati u koštac s rak-ranom ovog društva,  politički  podobnim  kriminalom.
  Jer  Arslanagići  ne  bi postali  sinonim  za  bogaćenje  na račun  kompanije  koja  je  još  uvijek i u vlasništvu države, tj. Federacije,  da  nisu  imali  obezbijeđeno zaleđe SDA. No, koliko je to mukotrpan  i  težak  posao,  vjerovatno  najslikovitije  ilustrira  upravo ovaj posljednji skandal u Kantonalnom  sudu:  onoga  časa  kada je tužitelj skrenuo pažnju Sudu  na  sporost  u  blokiranju  računa  osumnjičenima,  javila  se  sudinica  Adisa  Zahiragić.  Da  objasni da Sud nije servis!
 Dan kasnije ispostavit će se da Sud ipak jeste  servis,  Arslanagićima:  gospođa Zahiragić je sa svoje dvije koleginice  kumovala  njihovom  puštanju  iz  pritvora.  Zanimljivo  je  recimo  -  da  je  sudinica  Zahiragić rijedak  primjer  konstante  u  Vijećima koja se bave ovim slučajem, a još je zanimljivije da su joj u puštanju  Arslanagića  iz  pritvora pomogle  koleginice  kojima  je prioritetna  djelatnost  parnično pravo.  Nećemo  trača,  ali  pola sarajevskih  advokata  i  dvije  trećine  sudija  tvrde  kako  je  sudinica  Zahiragić  navodno  konkurirala  za  predsjednicu  Kantonalnog suda  u  Sarajevu  i  angažman  oko oslobađanja  Arslanagića  bi  joj  trebao  bi ti  ubrojan  u  važan  politički, da ne kažem SDA poen podrške u ovoj bici! 
Vidjet ćemo kako će nezavisno  pravosuđe  pod  partijskim  pokroviteljstvom  reagirati, no već sad je jasno da je oslobađanje  Arslanagića  šamar  Tužiteljstvu  i  poruka  javnos ti:  nema  tog dokaza  koji  tužitelji  mogu  ponuditi da Aida Selvić i Hasan Šepo instruira ju  svjedoke  a  da  ih  Kantonalni sud nije u stanju odbaciti!  Tužitelji  ovih  dana  dokazuju  da je Sud - oslobađajući ih - napravio  proceduralne  greške,  portali su još uvijek puni fotki sretne porodice  i  prijatelja  Arslanagića po izlasku iz zatvora, a ironija ili neki evropski standard su krivci što je baš istog dana, kada su naše adise odlučile  da  je  Arslanagićima  puno  tri  mjeseca  pritvora, zagrebački  sud  ostavio  Ivu  Sanadera  u  Remetincu.  Premijer  susjedne  države,  jedan  od  najzaslužnijih za Hrvatsku u EU, pao je na tom putu kao žrtva politički podobnog  kriminala:  slučaj  se  vuče duže od tri godine i kako god završio,  neuporediv  je  sa  našim Buyerom, jer ako ćemo pravo, oni satovi  i  slike  koje  je  Sanader  hajrovao, pa čak i svih 200 miliona kuna za koje ga tereti hrvatsko pravosuđe  mačji  su  kašalj  za  naše  politički  podobne  kriminalce. Sanadera  optužuju  da  je  kao  premijer  oštetio  cijelu  Hrvatsku  za  50 miliona  maraka,  a  naše  Buyerov -ce sumnjiče da su za više para uspjeli  oštetiti  jednu  kompaniju!
I kad smo već kod susjedne Hrvatske,  da  se  pozabavimo i aferom mlijeko, koja se  čini  posve  drugom  pričom, a zapravo je sastavni dio kriminalne  hobotnice  koja  čuva  Bosnu  i  Hercegovinu  okovanu na dnu EU ljestvice. Mlijeko i sir su prije koji dan krenuli  ka  granici  Lijepe  Hrvatske:  u tom  su  času  političari  Zapadnog Balkana listom bili u Beču. I dok se predsjedatelj Predsjedništva  BiH,  zadrti  Europejac Dragan Čović slikao sa europskim  zvaničnicima,  novinari  su  zvali  ministra  ekonomske  trgovine  Mirka  Šarovića: je li istina da je upra vo Hrvatska blokirala izvoz BiH u Europsku  uniju?  Ministar  Šarović,  taj  okorjeli  esdeesovac  i ubjedljivo  najučinkovitiji  državni dužnosnik, samo je mogao potvrditi da su mlijeko i sir stopirani.
Nije  europski  kazati  ko te  blokira,  objasnio  je Šarović,  no  novinari (a  i  ministrica  Ve sna Pusić) utvrdili su - ipak je Hrvatska odlučila da kazni bh. mljekare i odgodi naš izvoz u EU! Vesna  Pusić  je  Šaroviću  objasnila da su nas susjedi dosta gurali, svako treba da se bori za sebe. Šarović obećava da će BiH ovu bitku  dobiti,  no  pra vo  je  pitanje kada  ćemo  prihvatiti  savjet hrvatske  ministrice  pa  se  početi boriti za sebe? I to po hrvatskom EU receptu: jedan od načina je da se uhvatimo ukoštac sa  svojim  kriminalcima!  Možemo  li  uopće  zamisliti  koliko bismo  bogatiji  bili  -  koliko  bi penzije  bile  veće,  bolnice  i  škole  opremljenije  da  imamo  manje  politički  podobnih  kriminalaca i da milijarde koje oni protuzakonito  pribavljaju  za  vlastitu korist odlaze u državne kase? Za tu bitku nam trebaju političa ri  puno  sličniji  zadrtom esdeesovcu  Šaroviću  nego  oni koji  se  deklarativno  bore  i  za BiH i za EU, treba nam politički ambijent  koji  će  trijebiti  podobne sudije i tužitelje na svim nivoima, ali i građani koji će znati i umjeti da uzvrate istom mjerom: proizvoda iz Hrvatske u BiH je k'o pljeve, pa kad se već europska  Hrvatska  sveti  našim mljekarima,  mi  se  ne  trebamo svetiti  njenim todorićima,  dovoljno je da ih ignorišemo. I da se konačno  okrenemo  svo jim  domaćim  proizvodi ma.  Jer  od  njih i  živimo.